Kada radite u društvenom sektoru u Danskoj, jednom godišnje idete na seminar sa kolegama u odeljenju, gde je dobrobit u fokusu. Kao po scenariju, jedna od uvodnih seansi pripada nekom lajf kouču (obično neki bivši vojnik stacioniran u Ukrajini), koji će vam u, svega 45 minuta, slikovito objasniti da ste najsrećniji čovek, ne samo u Danskoj nego i na čitavoj planeti, zbog posla koji imate. Štaviše, njegova teza je univerzalna i primenljiva na svaku osobu i svaku firmu – aleluja!

Ako ste, nekim pukim slučajem, došli na seminar sa obrnutom slikom svog trenutnog psihičkog stanja, vama je jasno da ćete se zapitati šta se dešava sa vama. U drugoj fazi iste seanse počećete da mislite da stvarno ima nešto u tome što ovaj priča, dok se na kraju potpuno ne predate euforiji da ste zaista najsrećniji na planeti. Ova euforija je tesno povezana sa funkcijom vašeg šefa, koji još uvek nema pojma čime se bavite, ali koji je postao sinonim vaše sreće.

Naravno, sve ovo nestane nedelju dana posle seminara, ali šef je sve to uredno zabeležio i ostavio na sajtu firme, tako da kada dođete na godišnji statusni sastanak sa njim (na danskom: MUS, medarbejder udviklings samtale), na startu će vam biti predočeno da bi trebalo da budete srećni.

Ako sledite tu univerzalnu tezu o sreći, onda nije bitno da li živite u Beogradu, Kopenhagenu ili negde u Africi. I kada nam je najteže, može se naći neki razlog zbog čega bismo trebali da budemo srećni. U toj slici se sada pojavljuje Vučić, kao lajf kouč, koji na dnevnim seminarima celoj Srbiji objašnjava da nema razloga ni za šta drugo nego da svi treba da budemo srećni – najsrećniji na celom svetu. Kako se to ponavlja svaki dan, na više TV kanala, jasno je da danas postoji povelik broj stanovnika Srbije koji doista ne razumeju studente i demonstracije.

Istina je, naravno, drugačija. U Danskoj je, iz godine u godinu, rastući broj ljudi koji na poslu doživljavaju depresiju dubokih razmera, ponekad i nervni slom, zbog ogromnog pritiska, koji ponekad prerasta u svakodnevno stanje. Isto je sa studentima, pa čak i srednjoškolcima i decom u osnovnoj školi. Pritisci su ogromni i samo najsnažniji idu dalje. Zanimljivo je da mnogi od tih najsnažnijih odluče u jednom trenutku da naprave pauzu na poslu, npr. godinu dana, da bi ostvarili životni san „da vide Australiju“. Biti jak je usko povezano sa „biti novčano obezbeđen“.

Kada vas najednom zadesi depresija i anksioznost, počinjete da sumnjate u sebe i svoje sposobnosti, iako ste već puno godina, i na puno projekata, dokazali, i šefu i sebi, da ste dobri i sposobni. Biti dobar na poslu je u današnjoj Danskoj nešto sasvim drugo nego pre, recimo, desetak godina. Na primer, ja sam inženjer i kada sam došao u Ministarstvo saobraćaja 2009. sve moje kolege i svi moji šefovi, na svim nivoima, bili su inženjeri.

Danas su samo oko polovine mojih kolega inženjeri, a svi moji šefovi su nešto drugo – najčešće ekonomisti. Moje Ministarstvo je od jednog bastiona struke postalo odeljenje koje se bavi budžetima i projekt menadžmentom. Igrom slučaja, baš ove nedelje (početak oktobra) bila je runda otpuštanja gde je mnogo inženjera izgubilo posao, ali ne i neki šef.

Nekoliko kolega, koji nisu otpušteni, sada su na bolovanju zbog doživljenog stresa. Sve ovo se dešava u zemlji koja je, iz godine u godinu, proglašavana za zemlju sa najsrećnijim ljudima na planeti, i gde otprilike polovina bruto plate ide na porez. Ovo što se dešava na mom poslu ima i mnogo šire posledice. Tako, na primer, matematički modeli u saobraćaju, što je tema mog doktorata, se više ne predaju ni na jednom od pet univerziteta u zemlji.

Kapitalizam koji Zapad gaji je sistem izolacije i sistem samokritičnosti. Sve, i uvek – kao bumerang, se vraća na pojedinca. Ako se razbolite – trebalo bi da radite više na imunom sistemu. Ako ste hronično umorni – trebalo bi da spavate kvalitetnije (ne duže). Ako kasnite sa projektom – trebalo bi da radite na svome usavršavanju, i to u slobodno vreme. Ako imate primedbe na menadžment – trebalo bi da se bolje prilagođavate promenama. I sve to „ti, ti, ti…“, kako ti novi menadžeri kažu, će nas učiniti boljim i efikasnijim na poslu, i samim tim, srećnijima.

Ako ih ne poslušate, jer, na primer, još uvek smatrate da je struka prioritet, sami ste – i to ne protiv jednog čoveka, u vidu šefa, nego protiv sistema. Kako je taj jedan čovek naprasno postao „sistem“ mi je promaklo, verovatno zato što sam bio zauzet na projektima. I onda vam je jasno zašto pojedinac, ako vam se bilo šta od gore navedenog desi, gubi – ili posao, ili zdravlje, ili oboje. Tada ste zaista prepušteni sebi, jer okolina jednostavno nema vremena za vas – oni moraju dalje sa svojim projektima i problemima. Naravno, još uvek postoji HR (human resources), sindikati i whistleblower sistem, ali sve to polako tone i na pragu je nestajanja. Bilo kako, nijedna od mogućnosti koje imate kada ste u problemu ne podrazumeva zajedništvo.

Pratim intenzivno dešavanja u Srbiji, posebno nakon 1. novembra 2024. Pokušavam da pomognem a da nikoga ne učim pameti – u smislu: „Pa idi iz Srbije, i ja sam…“

Divim se ovim mladim ljudima, pre svega na želji da se bore zajedno. Otrgnuti se od takvog pritiska korumpiranih političara i medija i videti da postoji mogućnost za bolje, i zajedničko sutra, je za divljenje i ponos. Čini mi se da svi ti ljudi, koji svakodnevno demonstriraju, su otišli više koraka napred od Danaca, pre svega u tome što se zajedno bore za promene. Demonstranti u Srbiji su se otrgli iz čeljusti domaćih prodavaca magle i rekli da sve ovo mora da bude drugačije i bolje, jer problem nije u pojedincu već u sistemu.

Danska trenutno predsedava u EU i ja se borim svim snagama da Srbija dođe na agendu. Birokratija radi svoje zbog čega su pomaci spori i mali. Ali i takvi ukazuju da i Brisel smatra da su promene u Srbiji neizbežne. Evropa želi Srbiju, i ubeđen sam da Srbija želi Evropu. Zajedništvo je naša najbolja opcija za budućnost.

Podrška studentima!

O autoru

Goran Vuk, rođen 1964. u Beogradu. Diplomirao na Beogradskom univerzitetu 1990. Doktorirao 1994. na Danskom tehničkom univerzitetu. Od 1991. živi i radi u Kopenhagenu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.