Наставља се агонија српског националног тима. Србија на полувремену губи од Албаније, примили су на самом крају полувремена, у судијсљкој надокнади, а погодак је био прави хладан туш и за навијаче и за српске фудбалере. Све је тужно гледати, од игре до суморне атмосфере и повика, као кад Леотар игра на Полицама пред пар стотина гледалаца.
После дешавања у Београду, током утакмице Србије и Енглеске на стадиону „Рајко Митић“, некад „Маракани“, када су навијалу Србије пумпали и скандирали против власти и предсједника Александра Вучића, звиждали селектору Драгану Стојковићу Пиксију, тражили његову оставку, власти и од ње контролисани Фудбалски савез Србије су донијели одлуку да се кључна утакмица са Албанијом игра у Лесковцу и да не буде продаје улазница већ да се оне подијеле контролисаним навијачима, присталицама власти али ми то није помогло.
И у Лесковцу су Пикси и фудбалери испраћени уз звиждуке, чак и од стране ћаци навијача, а све је јасно како играју и како се опходе према грбз Србије селектор и његови пулени. Није проблем само у њима већ прије свега у систему и политици јер када се нападају и спречавају најбољи, попут Немања Видића, да дођу на чело Фудбалског савеза Србије, слично је са другим спортовима, само зато што имају став и кичму, нису политички подобни, онда су оваквим резултати очекивани, не само у репрезентацији већ у Црвеној звезди, Партизану и спорским клубовима, које воде политичари и тајкуни блиски властима а не најбољи спортисту, како би требало да је среће.
У на крају питање зашто ће нам национални стадион, који гута стотине милиона евра, ако не можемо напунити ни стадион у Лесковцу, осим ако је једини циљ у спорту и држави опрати што већи новац у сулудим пројектима, од националног стадиона до ЕКСПА!?
Небојша Вукановић